[[СликаImage:Zica Monastery Serbia Font.jpg|мини|300п|десно|Манастир Жича]] '''Манастир Жича''' је [[манастир]] [[Српска православна црква|Српске православне цркве]] који се налази у близини града [[w-sr:Краљево|Краљева]]. Овај манастир је био прво седиште Српске православне цркве. Сада је седиште [[Епархија жичка|Епархије жичке]]. Манастир, заједно са црквом Светог успења је саградио први краљ Србије, [[Стефан Првовенчани]]. Манастир је уништен у 13. веку, али је поново саградио краљ [[Стефан Милутин]] почетком [[w-sr:14. век|14. века]].

У срцу охристовљене и свете српске земље налази се манастир Жича чија је изградња започела пре непуних осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова [[свети Симеон Мироточиви|светог Симеона]] Мироточивог, оснивача светородне српске [[w-sr:Немањићи|династије Немањића]]. [[Свети Сава]] и Свети Симон-монах, познатији као краљ Стефан Првовенчани, који су поставили темељ српске духовне и световне власти, започињу са изградњом манастира Жиче између 1205. и 1208. године.

Када се почетком XIII века Свети Сава вратио са Свете Горе у [[w-sr:Србија|Србију]] са [[мошти]]ма моштима светог му родитеља Симеона мироточивог, српска држава је била потрешена сукобом између Стефана и Вукана. Помиривши завађену браћу Свети Сава је заједно са Стефаном одлучио да сагради манастир Жичу као српску царску лавру. Место на ком се градио манастир било је подједнако удаљено и од [[w-sr:Цариград|Цариграда]] и од [[w-sr:Рим|Рима]], што је Божијом помоћу значило да је Србија на раскршћу између православног Истока и римокатоличког Запада. Црква у манастиру Жичи која је посвећена Христовом Вазнесењу (Свети Спас) грађена је око двадесет година. Црква је као целина представљала не само манастирски храм већ и катедралу првог српског архиепископа. У грађењу цркве уочавају се новине у односу на храмове из времена [[Стефан Немања|Стефана Немање]].

Уз припрат су биле додате капеле са куполицама и малим тремовима док је западна фасада обликована као прочеље тробродне базилике.Као архимандрит манастира [[Студеница|Студенице]] Свети Сава је кренуо 1219. године у [[Никеја|Никеју]], тадашњу престоницу васељенског патријарха и византијског цара. Патријарх Манојло Сарантен Харитопул и цар Теодор I Ласкарис додељују архимандриту Сави "Акт о аутокефалности српске цркве", хиротоничући га на [[Цвети]] 1219. године за првог српског [[архиепископ]]аархиепископа. Манастир Жича постаје седиште српске архиепископије.

У манастиру Жичи је већ 1220. године архиепископ Сава хиротонисао осморицу епископа, да би 1221. године на Сабору духовне и световне властеле крунисао свог брата Стефана за првог српског краља.

Када се архиепископ Сава 1220. године вратио из Никеје у Србију дошло је и до извесних промена у архитектонском изгледу цркве у Жичи. Са западне стране је дозидана спољашња припрата са четири стуба и девет травеја, над њом има катихумена, а испред ње високо звоник.

По свему судећи тада је порушен зид између западног травеја цркве и старе припрате, а уз олтар цркве су изграђени проскомидија и ђаконикон. У трећој деценији XIII века црква је премалтерисана и обојена у црвено. Верујући да црква почива на крви мученика, што је на [[Света Гора|Светој Гори]] било оживотворено у црвено обојеном лицу храмова као што су Лавра и Ватопед, Свети Сава је захтевао од мајстора да Цркву Светог Спаса обоје на исти начин.

Повеље краља Стефана Првовенчаног и његовог сина, краља Радослава, спадају у најстарије историјске изворе о манастиру Жичи. Надаље у другој, односно трећој деценији XIII века ове повеље су преписане у XIV веку на зидове пролаза, испод куле и на улазу у цркву.

Повељама благочестивих и христољубивих српских краљева манастиру Жичи је даровано преко 57 села, 8 планина и 217 породица. Благодарећи краљу Стефану Првовенчаном Жича је имала једну од најбогатијих ризница у којој су се налазили риза и појас Пресвете Богородице, део Часног Крста, десна рука и део главе Светог Јована Претече, мошти светих апостола и мученика, иконе, златне сасуде и одежде.

У последњим деценијама XIII века Жича је оскрнављена и разрушена после варварског пустошења [[w-sr:Татари|Татара]] и њихових вазала Дрмана, Куделина и кнеза Шишмана. Седиште архиепископије је било пренето у [[w-sr:Пећ|Пећ]] али је христољубиви српски краљ [[Стефан Урош II Милутин]] предузео радове на обнови разрушеног манастира.

За време турског ропства манастир је често био на мети напада иноверних и незнабожачких народа. Преко 150 година црква манастира Жиче је била без кровног покривача.

У једном запису из 1829. године говори се да је Жича само једна велика рушевина. Обнова запуштеног манастира започиње од 1855. године захваљујући трудољубивом епископу Јоаникију Нешковићу. Већ 1882. године у Жичи је крунисан [[w-sr:Краљ Милан Обреновићћ|краљ Милан Обреновић]]. Највеће страдање Жича је доживела за време [[w-sr:Други светски рат|Другог светског рата]] када су немачки окупатори бомбардовали манастир.

Неколико деценија касније, у пролеће 1999. године током [[w-sr:Нато|НАТО]] агресије на [[w-sr:СР Југославија|СР Југославију]] у близини манастира Жиче пало је неколико пројектила. Рестаурација и обнова манастира Жиче која је започела 1987. године још је у току. У периоду 2006 - 2008. године обележава се осам векова постојања манастира Жиче низом културних догађаја, а планирано је да се у том периоду заврши и уређивање манастирског комплекса и објеката.

[[Категорија:Српски манастири|Жича]][[Категорија:Епархија жичка]] [[en:Zica Monastery (Serbia)]]